[Stojke101]

 

Pa ti si prava Wikipedia

[Kiki]

@ Stojke

Ne, ja sam polagala svetsku nekada davno...

 

[Chaos]

uskoro nastavljam da postujem ovde najzad sam odlucio. odavno sam reinstalirao windows pa sam izgubio sve sto sam skupio za  ovde tekstove koje sam napisao slike itd.... nadam se da ce jos neko nesto da doprinese osecajte se slobodnim da me ispravljate gde mislite da nisam u pravu.

[Kiki]

Gotovo ništa vezano za veru Starih Slovena se ne može sa sigurnošću tvrditi, već sve spada u domen naučnih teza.

Perun je slovenski bog neba i nepogoda (padavina, letnjih oluja) odnosno bog gromovnik, neka vrsta slovenskog Zevsa, kome su se stari Sloveni često obraćali tokom suše. Njegov dan je bio četvrtak, a posvećeni su mu Hrast i perunika (ili bogiša). Poluverni ili sujeverni, koji tek prilaze crkvi, pod uticajem hrišćanstva obraćaju se za pomoć Svetom Iliji.

Naziv Perun nastaje od indoevropskog korena per odnosno perk koji znači udariti (vrlo snažno, silovito udariti), rasprsnuti i sufiksa -un koji označava onoga koji izvršava radnju. U slovačkom jeziku se pucati kaže peruntati, dok u poljskom pjore (piore) znači udaram

Srbi, Bugari i Rusi (današnji Rusi, Ukrajinci i Belorusi) ga nazivaju Perun, Poljaci Pjorum (Piorum), Česi Peraun (Peraun), a Slovaci Peron (Peron) odnosno Parom (Parom). Pojavljuje se i kod baltičkih naroda pod imenom Perkunas.

Peruna kao boga neba ne treba mešati sa Svarogom (koji je takođe bog neba, ali u smislu Vaseljene), jer je njegov domen tzv. nisko nebo odnosno ono što je unutar Zemljine atmosfere. Prema tome u njegov domen spadaju oblaci, gromovi i padavine.

Primera o Perunovoj vezi sa gromom ima mnogo, ali to najbolje pokazuje primer iz Prekomurja gde se kaže: Perun je udario, sa značenjem Grom je udario. Među Srbima se smatralo da se ne valja krstiti dok grmi, jer bi se mogao privući grom.

Perun je kao solarni bog proslavljan tokom leta, verovatno negde oko ilindana ako ne i na sam ilindan, kada suša već ozbiljno počinje da ugrožava useve zbog čega su mu se Sloveni i obraćali za pomoć. Njemu je posvećen ceo ciklus dodolskih običaja kojima je prizivana kiša koja je u to doba (tokom leta) najčešće bila strahovita oluja praćena munjama ili kao tzv. letnja kiša (koja se pojavi iznenada i traje vrlo kratko) koje je starim Slovenima morala delovati kao dar bogova.

Da zarosi sitna rosa,

oj dudula mili Bože!

Oj Ilija daj Bože daj!

Oj Ilija moj Perune!

Daj Bože daj,daj Ilija daj!

(Refren dodolske pesme iz okoline Gnjilana.)

Sveti Ilija je po preuzimanju hrišćanstva preuzeo ulogu Peruna. Ova zamena počela je još sa prvim prodorom hrišćanstva među Slovene i može se nazvati opšteslovenskom. Sveti Ilija je odgovarao hrišćanskim misionarima zbog blizine datuma kada se proslavljao sa onim na koji se proslavljao Perun, a nije isključeno i da je proslava svetog Ilije pomerena na Perunov dan.

Sutradan ujutru Igor sazva (grčke) poslanike i ode na brdo na kojem je bio kip Perunov i tu položi zakletvu sa svim svojim glavarima koji behu nekršteni, a Rusi hrišćani položiše zakletvu u crkvi sv. Ilije.

Hrast je drvo posvećeno Perunu, jer se verovalo da grom najčešće u njega udara, a ostaci ovoga se i dan danas mogu videti širom Srbije jer su hrastovi najčešće birani za drva zapise. Ostale je zabeleženo da su u Perunovim svetilištima gorele večne vatre koje su održavane hrastovinom, a onoga kome bi se ta vatra ugasila čekala je smrtna kazna. Ovaj običaj vuče korene iz davnina, još iz vremena kada ljudi još nisu znali sami da zapale vatru, već su se morali oslanjati na tzv. nebesku vatru (udar groma) koja je verovatno udarala najčešće u hrast, nakon čega su ljudi bili primorani da je održavaju da bi sebi olakšali opstanak.

Drvo, hrast, u kome boravi gromovnik se u Srba zove grm. Tako se i ogroman hrast ispod koga se okupiše ustanici da se 23. aprila 1815. (po starom kalendaru) podignu protiv Turaka zove takovski grm. No njega jednog dana udari grom i rascepi na pola, te sad na njegovom mestu stoji spomen Knjazu Milošu i ove reči uklesane:

Ovaj grm će vreme da osuši

I kameni stub će da poruši

Ali Srbija večito ostaće

I Miloša ime spominjaće

Grmovi su imali značajnu ulogu u životu Srba. Stoga ne čudi što su se ispod njih održavali sabori, okupljali hajduci i ustanici (Takovski grm, Kočin grm, Hrast u Lipovcu, Viševcu, Markovcu). Danas u Šumadiji ima još oko 50 grmova sa obimom stabla preko 4 m i starošću preko 200 godina.

Perunika ili Bogiša je usko vezana sa Perunom na šta ukazuju i njeni nazivi. Ova veza se vidi u običaju zvanom Bogiša zabeleženom u Dubrovniku u kom se osveštava perunika ili bogiša koja se nakon toga čuva u kući da bi je štitila od groma i da bi se njom lečili bolesnici.

Perun je zamišljan kao čovek sa bradom koji živi na nebu, a u ruci drži kameni malj kojim gađa i okamenjuje ljude. Smatralo se da on tokom oluja putuje po oblacima u svojoj kočiji i baca munje na Zemlju, a da grmljavina potiče od kloparanja točkova kočije.

[Kiki]

Svetovid je jedan od najvećih slovenskih bogova. Posebno je poštovan u Arkoni, na ostrvu Rujnu i kod Srba na Balkanu (Vidovdan), ali je nemoguće izneti tezu o njegovoj ulozi ili mestu u slovenskom panteonu. Pripisuje mu se i najpoznatiji slovenski kumir . Ime Svetovida (Svetovita) još uvek nije dobilo valjano tumačenje. Naučnici se slažu da ga treba razdvojiti na Svet(o) i nastavak -vid(vit).

• Svet - u smislu Svet tj. Zemlja, čemu bi u prilog išao i opis njegovog kumira koji čije su glave gledale svuda tj. na ceo svet.

• Svet - kao prilog koji označava svetu osobu tj. sveca, što bi opet išlo u prilog jer je jedan od najvećih slovenskih bogova sigurno bio i najsvetiji među njima.
  
  
  
  • Vit - predstavlja koren vit odnosno vet sa značenjem reč.
  
  
  
  
  • Vit - kao skraćenica od reči vitez tj konjanik, što je moguće rešenje zagonetke jer se Svetovid smatrao konjanikom i imao svog posebnog konja koji je u njegovo ime predskazivao.
  
  
  
  
  • Vit - se povezuje sa korenom vi ili ve sa značenjem duvati (vejati) odnosno (snažno) disati, u prilog čemu ide činjenica da žreci prilikom čišćenja hrama nisu smeli disati (udisati i izdisati) u svetilištu, već su istrčavali napolje da bi izdahnuli i ponovo udahnuli
    

    Sličnost između Svetovidovog imena i slovenskog naziva za sv. Vida poslužila je hrišćanskim misionarima da u procesu hristijanizacije zamene Svetovida sv. Vidom, kao što je rađeno i sa ostalim mnogobožačkim bogovima.

    
    

    O tome govore izveštaji germanskih misionara da su Sloveni (Polabski Sloveni) prihvatili hrišćanstvo od sv. Vida koga su počeli da slave kao sveca, ali su se zatim okrenuli još većoj zabludi od mnogoboštva, proglasivši i slavivši sv. Vida za boga.

    
    

    Na slično ukazuju i vizantijski izveštaji da je Vasilije I 873. prilikom pokrštavanja Srba u Neretljanskoj oblasti porušio sva svetilišta i kumire osim najvećeg posvećenog Svetovidu. Svetovidovo svetilište je "pročišćeno"(pretvoreno u crkvu) i posvećeno sv. Vidu.

    
    

    U gradu Arkoni, na ostrvu Rujnu, nalazilo se jedno od najpoznatijih i najopisivanijih slovenskih svetilišta. Grad i samo svetilište bilo je centar okolnih slovenskih oblasti, a imalo veliki uticaj i na ostala plemena Polabskih Slovena i smatralo se jednim od najbogatijih na Baltiku. Srušeno je 1168., kada su Danci i germanski misionari zauzeli i opljačkali grad, pokrstivši stanovništvo. Smatra se da su ostaci svetilišta ugrađeni u Altenkirhen (nem: - Stara Crkva) crkvu koja i dan danas postoji na ostrvu.

[kelnerdoca]

Dionis

(Grč. Dionysos, takođe i Bakhos, lat. Bacchus - sin najvišeg boga Zevsa i Semele, kćeri tebankskog kralja Kadma, bog vina i vinogradarstva)


Rodio se u Tebi, mada se mestom njegovog rođenja smatraju i Naksos, Krit, Elida, Teos i Eleutera. Pitanje njegovog porekla i u drugom smislu je dosta zamršeno. Kad je trebalo da dođe na svet, ljubomorna Zevsova žena Hera odlučila je da ga ubije. Posetila je Semelu u liku stare dadilje i nagovorila je da zamoli Zevsa da joj se barem jednom pokaže u svoj svojoj moći i veličanstvenosti. Najviši bog je u svom samoljublju ispunio Semelinu želju i prikazao joj se u sjaju svojih munja, praćen tutnjavom gromova. Dogodilo se upravo ono što je Hera želela: jedna munja je zapalila tebansku kraljevsku palatu, a plamen je uhvatio i Semelu, koja je u smrtnom strahu rodila nedonošče. Ali, umešao se Zevs. Svoju ljubavnicu je, doduše, prepustio njenoj sudbini, ali je oko svog sina podigao zid gustog bršljana koji ga je sačuvao od plamena. Kad se vatra stišala, izvukao je dete iz skrovišta i zašio ga u svoju butinu da se do kraja razvije. Kad se Dionis "po drugi put rodio", Zevs ga je predao bogu Hermesu da brine o njemu.

Hermes nije bio oženjen, a kako je kao glasnik bogova neprekidno bio na putu, nije imao vremena da odgaja mladog Dionisa, pa ga je predao Semelinoj sestri Ini, ženi orhomenskog kralja Atamanta. Kad je Hera doznala da su Ina i Atamant prihvatili Dionisa, poslala je na Atamanta ludilo, ne bi li u nastupu besa ubio dečaka. Kralj je, međutim, poubijao samo svoju decu i ženu, jer se u poslednji čas umešao Hermes i Dionisa spasio od smrti. Odneo ga je u jednu dolinu planinskog venca Nisa i poverio ga nimfama, koje su ga sakrile u duboku pećinu s ulazom zaraslim u vinovu lozu, i odgajale ga uprkos svim Herinim podvalama i zamkama. Tu je Dionis prvi put probao vino kojim je zatim opijao sebe, svoje starateljke i svoje pratioce silene i satire. Otud je Dionis doneo ljudima prve sadnice vinove loze. Dao ih je, u znak zahvalnosti za gostoljubivost, atinskom pastiru Ikariju i naučio ga da od grožđa napravi napitak, a sam je zatim Zevsovom voljom postao bog tog napitka.

Glas o Dionisovom rođenju i njegovom opojnom napitku ljudi su primili s podvojenim osećanjima. Jedni su se odmah s oduševljenjem predali njegovom kultu, a drugi su mu se odlučno suprotstavili. Trački kralj Likurg pokušao je, na primer, udarcima korbača da istera Dionisa iz svoje zemlje, kao i njegove poštovatelje i družbenike i zbog toga je bio kažnjen slepilom i naprasnom smrću. Tebanski kralj Pentej mrzeo je Dionisa zbog toga što je svojom veselošću i druželjubivošću odvraćao misli ljudi od tako važnih stvari kao što su rat, samopregor, odricanje, žrtve za višu stvar i tome slično. (Naravno, za to je skupo platio). U Argu su se opet njegovom kultu suprotstavljale žene, na čelu s kraljevim kćerima. Dionis je njihovu hladnu trezvenost pretvorio u mahnitost pa su počele da se međusobno ubijaju. Na svojim putovanjima Dionis je susretao ne samo svoje stare, zaklete neprijatelje nego i one sasvim slučajne, i teško je reći koji su mu zadali više neprilika. Jednom zgodom su ga zarobili tirenski gusari misleći da je sin nekog kralja, od kojeg su se nadali bogatoj otkupnini. Ali Dionis je raskinuo okove, pretvorio se u lava i učinio da gusarska lađa u tren oka zaraste u gustu lozu, tako da su gusari u panici poskakali u more gde su se pretvorili u delfine (osim kormilara, koji ih je jedini molio da puste Dionisa na slobodu). Najzad, ljudi su priznali Dionisa kao moćnog boga, a njegovom daru, vinu, odaju se sve do danas.

Grci, međutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voća i grmlja, kojima je davao svežinu i sočnost, pa time i bogom plodnosti. Budući da vinogradarstvo i voćarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao začetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omogućuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobađao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omogućavao pun zamah stvaralačke energije. Sve su to bili i ostali darovi koje nije moguće ičim platiti, samo pod uslovm da se pri odavanju poštovanja Dionisu pridržavamo stare izreke: "meden agan" - "ničega previše".



Jos odlicnih tekstova?
http://www.mitovi.beotel.yu